15. april 2025. | M.Al.Mešanović | Beograd
U nedelju, 13. aprila 2025. godine, pod svodovima ergele „Surčin“, održan je seminar pod nazivom „Na pozajmljenim krilima“, posvećen paradresurnom jahanju – sportskoj disciplini koja u sebi spaja preciznost, harmoniju i duboko ljudsko dostojanstvo. Ovaj događaj okupio je instruktore, terapeute, defektologe, roditelje, predstavnike sportskih organizacija i sve one koji veruju da inkluzija nije fraza, već svakodnevni izazov i vrednost. Kroz niz tematskih predavanja, ličnih iskustava i praktičnih prikaza u areni, učesnici su imali priliku da upoznaju svet u kojem konj i jahač grade most razumevanja, poverenja i slobode – i da dožive snagu sporta koji zaista menja živote.
Uvod u paradresurno jahanje
Na početku seminara pod nazivom „Na pozajmljenim krilima“, prisutnima se obratila Ksenija Nikolić ispred Saveza za konjički sport Srbije za olimpijske iFEI discipline. Istakla je da je ideja o uvođenju paradresurnog jahanja kao posebne konjičke discipline u Srbiji postojala dugo, a da je od 2024. godine ova disciplina i zvanično deo sportskog sistema. Paradresurno jahanje predstavlja paraolimpijsku disciplinu namenjenu osobama sa telesnim invaliditetom, pri čemu se konj i jahač uče da kroz uzajamnu saradnju i harmoniju izvode precizne pokrete. Pravila paradresurne dresure veoma su slična onima u klasičnoj dresuri, ali se jahači klasifikuju po stepenima fizičkog oštećenja.
Nakon uvodne reči, prisutnima se obratila i Marija Bikicki, operativni trener konjičkog sporta i defektolog. Ona je detaljno predstavila istorijat razvoja paradresure u Srbiji, podsetivši da je još 2013. godine u Pančevu održano prvo otvoreno prvenstvo u paradresurnom jahanju, a da su u narednim godinama organizovane značajne manifestacije poput međunarodnih sportskih igara za osobe sa invaliditetom i posebnim potrebama „Belgrade Open“ i Bojčinskih konjičkih igara.
Bikicki je ukazala na važnost kategorizacije jahača na osnovu motoričkih sposobnosti i potreba za podrškom, ali je takođe istakla i značaj posebne discipline specijalne dresure, koja je namenjena osobama sa intelektualnim teškoćama i sprovodi se u skladu sa principima Specijalne olimpijade. Tokom izlaganja osvrnula se i na izazove u praksi, kao što su višestruke dijagnoze i dileme oko pravilnog svrstavanja takmičara, te je naglasila da je upravo zato bilo neophodno usvajanje jasnog pravilnika i strukture klasifikacije, koji su doneti tokom 2024. godine. Izražena je zahvalnost svima koji su doprineli razvoju ove discipline u Srbiji, uz isticanje da paradresurno jahanje nije samo sport, već i snažan vid inkluzije i osnaživanja osoba sa invaliditetom kroz partnerski odnos sa konjem.
Kako izgleda klasifikacija takmičara i izrada testova u paradresurnom jahanju
U okviru druge sesije seminara „Na pozajmljenim krilima“, prisutni su imali priliku da se upoznaju sa složenim procesom klasifikacije takmičara u paradresurnom jahanju – sportu koji je podjednako inkluzivan koliko i tehnički zahtevan. O ovoj temi govorile su Nataša Biorac, strukovni fizioterapeut sa dugogodišnjim iskustvom u hipoterapiji i neurofizioterpaiji, i Emina Knežević, defektolog i instruktor terapijskog jahanja.
Biorac je predstavila osnovne principe klasifikacije, ukazavši da postoje 48 medicinskih profila, od kojih je 32 relevantno za sportska takmičenja. Klasifikacija se vrši prema vrsti i stepenu telesnog oštećenja, poput oslabljene mišićne snage, spastičnih stanja, ataksije, amputacija, razlika u dužini udova ili niskog rasta. Svaki takmičar mora imati minimalno 15% funkcionalnog gubitka na određenom delu tela da bi bio uključen u takmičenja. Ovi profili se zatim grupišu u pet razreda, od najtežih do najlakših oblika oštećenja.
Emina Knežević se osvrnula na izradu testova i sistema bodovanja. Umesto da koristi već gotove testove stranih federacija, pristupila je osmišljavanju autentičnih testova prilagođenih realnim uslovima u Srbiji – vrstama konja, raspoloživim instruktorima i iskustvu trenera. Posebnu pažnju posvetila je testovima za prvi razred, gde se najteže oštećeni jahači takmiče isključivo u hodu, u arenama 20×40 metara. Testovi su osmišljeni tako da održe pažnju konja, ali i da pruže priliku jahaču da pokaže aktivno učešće u upravljanju konjem.
Naglašeno je da su svi testovi koncipirani tako da budu zahtevni, ali realno ostvarivi. Kretnje u višim razredima uključuju i kas i galop, uz precizne prelaze i tehničke zahteve poput promene pravca kretanja po dijagonli, kretanja u stranu i prelazaka iz hoda ili kasa u stoj. Kvalitet kretnje konja, balans i kontakt sa konjem ostaju prioriteti pri ocenjivanju.
Kao zaključak, istaknuto je da je klasifikacija u paradresurnom jahanju sistematski i multidisciplinarni proces, koji uključuje analizu medicinske dokumentacije, fizioterapijske testove (snaga, obim pokreta, koordinacija), posmatranje jahanja i intervju sa sportistom. Iznad svega, važno je da svaki test i svaki korak u ovom procesu poštuje dostojanstvo i potencijal svakog takmičara, omogućavajući mu da pokaže šta zna i može – u skladu sa svojim sposobnostima i uz podršku konja.
Kompenzatorna dejstva — pomoć, ali ne prednost
U trećoj sesiji seminara „Na pozajmljenim krilima“, predavačica gospođa Knežević jegovorila o važnoj temi: kompenzatornim dejstvima — sredstvima koja omogućavaju jahačima sa invaliditetom da učestvuju u paradresurnom sportu, bez narušavanja fer-pleja.
Kako je istaknuto, osnovna oprema konja u paradresurnom jahanju mora odgovarati standardima koji važe i za jahače bez invaliditeta — od izgleda žvale i uzde, do uniforme. Međutim, kako bi jahači sa različitim vrstama i stepenima oštećenja mogli bezbedno i ravnopravno da nastupe, pravilnikom su predviđena tzv. kompenzatorna dejstva – posebni dodaci ili modifikacije opreme.
Postoje tri vrste kompenzatornih dejstava:
- standardna – kao što su dozvola za jahanje bez rukavica ili sedeći kas,
- profilno-specifična – odobrena za konkretne vrste invaliditeta i jasno definisana u klasifikacionim dokumentima,
- i nestandardna – izrađena posebno za jednog jahača, kao što su modifikovana sedla ili specijalni držači za ruke.
Važno je da ova pomoćna sredstva ne smeju da daju prednost takmičaru u odnosu na druge iz istog razreda. Cilj je da se postigne bezbednost i stabilnost, ne olakšica u izvođenju zadataka. Zbog toga se, na primer, dodatne trake i držači postavljaju, ali se kroz trening radi na postepenom razvijanju balansa i kontrole kod jahača, kako bi se postepono ukinulo korišćenje kompenzatornih dejstava.
Posebno je zanimljivo bilo predstavljanje raznih rešenja iz prakse – kao što su dizgini sa čvorovima ili elastičnim umecima, prstenovi za sprečavanje ispadanja dizgina iz ruku, pa čak i dizgini koji se kontrolišu stopalom, za jahače koji nemaju funkcionalnost gornjih ekstremiteta. Neke prilagođenja su potpuno individualna – poput tzv. „kadica“ ugrađenih u sedla za jahače bez donjih ekstremiteta.
Sve izmene opreme, posebno one nestandardne, moraju biti jasno navedene u klasifikacionoj karti i odobrene od strane komisije, a zadatak stjuarda na takmičenju jeste da proveri njihovu primenu na terenu. Zaključak predavanja bio je jasan: kompenzatorna dejstva nisu slabost, već alat kojim se osnažuje jahač da, u skladu sa svojim mogućnostima, samostalno i sigurno izvede zadate pokrete — jer u ovom sportu, cilj nije savršenstvo, već harmonija između jahača i konja.
Pedagogija saosećanja i podrške
Poslednja sesija seminara „Na pozajmljenim krilima“ donela je snažnu i emotivnu priču o tome kako se znanje i empatija sreću u radu sa osobama sa invaliditetom. GospođaKnežević je govorila o iskustvima iz škole, praksi i jahačke arene, osvetljavajući sistemske izazove, ali i snagu koju nosi pojedinac posvećen inkluziji.
Zatim je istakla da inkluzija nije samo zakonska norma, već svakodnevni izazov za nastavnike koji često rade bez potrebne stručne podrške – defektologa, logopeda ili specijalizovanog kadra. Kroz lične primere iz škola u kojima je radila, prikazala je koliko je sistemska podrška krhka, a entuzijazam pojedinaca ključan za uspeh. Istakla je i značaj hipoterapije i terapijskog jahanja, koje, iako još uvek nisu formalno priznate kao terapijske metode u Srbiji, imaju snažan efekat na fizički, emocionalni i socijalni razvoj dece.
U dirljivoj ispovesti, g-đa Ana, majka dečaka Mihajla, podelila je svoje iskustvo borbe sa sistemom i put do napretka zahvaljujući terapijskom jahanju. Od prvih školskih dana bez asistenta, preko borbe za običan gelender, do današnjeg dana kada njen sin sam ulazi u školu i nosi kese iz prodavnice – njen govor podsetio je sve prisutne da osnaživanje deteta sa invaliditetom podrazumeva i osnaživanje porodice. Ona je istakla da su terapijsko jahanje i podrška trenera doneli vidljive pomake kod njenog sina, te da bi želela da se formira organizacija koja će pomagati porodicama poput njihove – i da to ne ostane samo na entuzijazmu pojedinaca. G-đa Knežević je na kraju podsetila da terapijsko jahanje, pored fizičkog napretka, uči i emocionalnoj inteligenciji, toleranciji na frustraciju i prepoznavanju emocija kod drugih – vrednostima koje su podjednako važne kao i svaka ocena u đačkoj knjižici.
Baron, arena i tiha snaga
Praktični deo seminara „Na pozajmljenim krilima“, održan u hali ergele Surčin, doneo je trenutke koji se ne zaboravljaju. U središtu pažnje bio je Baron, impresivni konj frizijske rase, poznat po plemenitom temperamentu i izraženoj osetljivosti na govor tela jahača – upravo onome što čini srž paradresurnog jahanja.
U prvoj demonstraciji, g-đa Ksenija Nikolić prikazala je kako izgleda jahanje u uslovima gubitka funkcije donjih ekstremiteta, koristeći kompenzaciona sredstva predviđena pravilima sporta (bič za jahanje u obe ruke, koji imaju zadatak da zamene funkcije donjih ekstremiteta). Njen ulazak u arenu bio je snažna vizuelna poruka o tome šta znači razumeti ograničenja, ali i prevazilaziti ih kroz znanje, balans i poverenje između jahača i konja.
U nastavku programa, publika je sa pažnjom pratila mladog Mihajla, koji je sa velikom jasnoćom i zrelošću predstavio način na koji se izvode elementi paradresurnog testa. Mihajlo nije bio u sedlu, ali je njegova uloga bila neizostavna – kao osoba koja ovaj sport živi iznutra, poznaje svaku figuru, svaku promenu pravca i svaki trenutak komunikacije sa konjem.
Njegovo izlaganje nije bilo puko objašnjenje, već demonstracija razumevanja, posvećenosti i istinske pripadnosti ovom sportu. Mihajlo je učinio vidljivim ono što često ostaje neizrečeno – da snaga ne stanuje u mišićima, već u svesti, ljubavi i volji da se bude deo sveta koji ponekad zaboravlja da sve nije u brzini, već u ravnoteži. Praktična sesija u Surčinu bila je vrhunac seminara – ne zato što je bila savršena, već zato što je bila stvarna. U njoj su se spojili konj, trener, sportista i publika u harmoniji pokreta i razumevanja, podsećajući sve prisutne da „pozajmljena krila“ nisu iluzija – već stvarna prilika da se poleti, svako na svoj način.
